Istraživanje sindikata učitelja joge Velike Britanije, ogranka sindikata nezavisnih radnika/ca VB, pokazalo je da instruktori/ke u proseku rade dodatna dva sata po svakom satu podučavanja. To je onaj skriveni deo rada, rad u senci odnosno neplaćeni rad. Taj rad je nužan rad, bez njega ne bi bilo moguće održati čas joge, odnosno gotovu robu učiniti upotrebljivom.
Ono što ovu profesiju čini ranjivom zajedničko je svim pomagačkim zanimanjima, a to je društveno neprepoznavanje i deficit podrške celokupnom sektoru. Radimo bez bolovanja, bez plaćenog odmora i bez stabilnih prihoda. Za mnoge od nas je ovo duhovna praksa, ali to ne menja činjenicu da je podučavanje i dalje rad – fizički, mentalni, emotivni i edukativni rad. Procenjuje se da je trenutna vrednost globalne industrije joge 84 milijarde dolara, ipak instruktori joge preživljavaju sa malim i ograničenim prihodima, uporedo radeći i druge poslove.
Kao i svi ostali, joga radnici pokušavaju da opstanu u veoma konkurentnom, hiper-individualističkom i eksploatatorskom kapitalističkom društvu. Posledično, suočavaju se sa burnout-om, stresom, prekarnošću, egzistencijalnim krizama i nesigurnošću.
Nevidljivi rad koji je u službi nege tela, duha i zajednice nije nenadoknadiv. Sve dok se obavlja sa zadovoljstvom kroz igru, zajedničko kreiranje, druženje i zabavnu razmenu, uzajamnu pomoć i podršku, mreža koju pletemo čuva i nas od „povreda pri radu“.
Danas je dobar dan da se ukaže na pozadinu ovog često romantizovanog zanimanja. Živeo 1. maj!
U hodu reflektujem šta je to što sam htela da odredim kao pravac kretanja kroz kreiranje novog koncepta za radionice asistencija. Prebacila sam fokus na dodir kao jezik komunikacije, napustila ideju o korektivnim asistencijama uz koju zapravo nikada nisam ni prijanjala. Davnih dana napustila sam ideju o ma kakvom „nameštanju“ u položaje. Što bi rekao jedan prijatelj, sve je to starudija. Zapravo sve to nije ni bilo deo mog asistiranja poslednjih godina. Trebalo mi je neko vreme da to iskorenim, ali ne samo vreme, nego i prostor za novu praksu.
Ideja o „nežnim aistencijama“ jeste bila deo moje prakse. Definitivno ću zadržati ideju „nežnosti.“ Ali ideja „asistencije“ se promenila i kroz dodir biva redefinisana. Veze sa starim su se izgubile. Dodir je ono što me povezuje sa novim. Dodir je neophodna nužnost čija je uloga da spreči gubitke. Gubitke u vidu istrebljivanja fizičkog kontakta iz joge. Dodir je tu u službi da ukaže poštovanje telesnoj autonomiji individue. Ne da je naruši. Dodir je tu da da. Ne da uzme.
Walter Thirak Ruta
Empirijski je deo prakse asistiranja stao na ideji da asistencija treba da koriguje položaj. Ovo ukazuje na stav da nešto sa položajem ne valja. Što implicitno znači da se negde greši, možda da se negde gubi geometrijsko poravnanje u izvedbi položaja. Drugi tovar asistencija su one koje navodno „produbljuju“ položaj. To su one ozloglašene koje nekada povređuju.
Eliminisanjem fizičkog kontakta, nećemo eliminisati probleme fizičkog povređivanja ili uznemiravanja koje god prirode.
Ima mišljenja koja ne pozdravljaju asistencije i ne smatraju ih sasvim dobrodošlim jer premeštaju fokus ka spolja. Njih poštujem. I sama volim da putujem unutra. Sama.
Ipak, čas joge je mesto socijalne interakcije. U kontekstu časa joge, dodir je u službi te interakcije, ne samo neverbalne instrukcije ili smernice. Kao prava podrška i asistencija, dodir ima zadatak da nas uputi i upozna sa sopstvenom agensnošću i agensnošću drugih. Ako traumu, povredu, stres, frustraciju, konfuziju ili patnju opišemo kao gubitak agensnosti, kreiranje prostora za agensnost podrazumeva određen način asistiranja koji vežbačima i praktičarkama joge pruža mogućnost izbora i samostalnog odlučivanja.
Ps: Walter na radionici nikoga nije dirao, a da pre toga nije pitao:
Jin joga je introspektivna i interoceptivna praksa. Praksa pounutrivanja.
Biti IN znači biti UNUTRA. Unutar tela. Unutar uma.
Biti JIN za jogičku praksu znači da je tiha, spora, relaksirana, kontemplativna, imaginativna, introvertirana – UNUTRAŠNJA.
Jin joga je hatha joga praktikovana na jin način. Prema tome, nije nešto novo, iako je kod nas popularizovana tek u poslednjih desetak godina, a u svetu u poslednjih trideset godina, postavši IN kao tehnika usporavanja i umirivanja tela, te izazivanja uma da se prepusti tom istom tihom i mirnom ritmu.
Jin joga se radi bez zagrevanja, u položaje se ulazi postepeno, a nakon što se telo smesti u položaj, tu se zadržava dugo. Dugo je vremenska referenca koja može biti bilo gde između dva i dvadeset minuta. Čemu to i zašto tako?
Odgovor se krije unutra, ispod kože, u slojevima vezivnih tkiva koja snopove mišićnih vlakana povezuju sa kostima i zglobovima, organe sa limfotokom, bronhijalno stablo sa krvotokom, spletove nerava jedne sa drugima itd. Ovim vezivnim tkivima potrebno je vreme da odreaguju na promenu u posturi. Svako zadržavanje položaja koje je kraće od dva minuta, neće imati željeni efekat u targetiranju jin tkiva. Zato je u jin jogi vreme merna jedinica za dubinu položaja. Duža zadržavanja su „dublja“.
“Ne koristimo telo da bismo ušli u položaj, položaj koristimo da bismo ušli u telo.”- Bernie Clark, kanadski učitelj jin joge
Jin tkiva – kosti, ligamenti, tetive, mišićna fascija, duboka fascija – dobro reaguju na veoma spore promene. Da bismo osetili gradivnu snagu jin tkiva – dubokih vezivnih tkiva – potrebno je da za to odvojimo vreme i bićemo nagrađeni njihovom dugovečnošću, gipkošću i vitalnošću. Nekada je za ovo potrebno par nedelja, a nekada su u pitanju godine. Novajlijama u jin jogi, dovoljno dugo zadržavanje u asanama će biti oko 2-3 minuta. Dok će vežbačima dužeg staža pravi gušt biti mariniranje u položajima čak i po 20-30 minuta. Mikroskopske promene koje tada nastaju u vezivnom tkivu, nas pozivaju da stalno pratimo sve unutrašnje procese kako ne bismo prekadašili optimalnu meru u okviru granica koje služe zdravlju. Budna pažnja i jasna namera čine ovu praksu ispunjenom izobiljem zdravstvenih benefita: pokretljivost zglobova, jačanje ligamenata, hidriranje tkiva, odstranjivanje toksina i metaboličkih ostataka, limfna drenaža, regulacija funkcija autonomnog nervnog sistema kao što su varenje i disanje…
Tehnike disanja u jin jogi su jednostavne – sporo, ujednačeno i mirno ritmično disanje, ponekada sa tihim zvukom nalik šapatu, poznatom kao pobedonosno, ujjayi disanje. Naš respiratorni sistem je u stalnoj korelaciji sa nervnim sistemom, te usporavanjem i produbljivanjem daha indukuje relaksaciju nervnog sistema i regulaciju misaonih procesa. Može da nas dovede do velikih promena unutar misaonih pejzaža i do napuštanja starih, dugogodišnjih misaonih navika. Gubljenjem zamarajućih i nametljivih, intruzivnih misli čitavo naše biće biva okupano novom svežinom, integrišući novonastale promene na svakom nivou tela i uma.
Položaji jin joge su pretežno sedeći i ležeći. Ako se dobro namestiš, uživaćeš kao na plaži ili osunčanoj livadi. Ako te nešto žulja u položaju, možda nećeš uživati, ali ćeš pobrati plodove prakse strpljivim čekanjem na promenu koja svoj početak ima u sadašnjem trenutku, a kraj joj se nazire u kontinuumu vremena i redovne prakse. Jin joga nam demonstrira da i svaki nemir ima svoj početak i kraj. Neki od benefita prakse su instant i trenutni, a neki nam postanu pristupačni tek nakon više godina.
Jinovskim pounutrivanjem svedočimo malim promenama naših stanja koje svojim kumulativnim efektom polako vode ka većim promenama i unutra i ka spolja. Naš odnos ka spoljašnjem okruženju ne može ostati nepromenjen usled malih i velikih promena koje se odvijaju unutra. Pored mnogobrojnih fizičkih, emocionalnih i mentalnih benefita jin joge, pojedinačno ćemo hteli-nehteli biti nagrađeni strpljivošću koja će promeniti kvalitet veza koje gradimo sa svojim neposrednim okruženjem – prijateljima, životinjama, prirodom i svim bićima znanim i neznanim. Balans koji se gradi iznutra i unutra, srazmerrno se prenosi ka spolja. Jin je jedna strana novčića. Druga strana je jang. Termini jin i jang su relativni i u stalnom su uzajamnom gibanju.
Mirela Đurić – sertifikovana instruktorka jin joge
Ne brini ako kasniš na čas. Ne brini ako moraš ranije da izađeš sa časa. Mysore čas je takav da možeš da dođeš kad god stigneš i možeš da završiš i izađeš pre kraja časa. Slobodno. Kao u teretani, dođeš kad hoćeš, odeš kad završiš. Slično je. Samo što retetana ima svoje radno vreme od jutra do mraka, neke čak i noću rade. Termin Mysore časa je od 17:15 do 19:00 i u tom terminu možeš da ušetaš kad god stigneš. Kašnjenje ne postoji kao koncept.
Neki su stizali na samo 20ak minuta pred kraj i to im je mnogo značilo za održavanje kontinuiteta prakse. I ne brini da moraš sve da znaš i da radiš samostalno, ja sam tu da pomognem. Moj Mysore čas nazivam netradicionalnim jer se ne vežba isključivo ashtanga, radi se i yin i dodatne vežbe snage, vežbe sa fizikalne terapije, vežbe disanja i relaksacije. Dogovaramo se oko svega. Dajem i asistencije, baziram ih na uzemljenju i veliki prostor čuvam za agensnost vežbača.
Ovaj tekst je nastao kao odgovor na poziv koleginice Sonje Ivanišević da napišem nešto o aštanga jogi kao vrsti joge. Ideja je bila da tekst bude informativan kako bi se napravila distinkcija između stilova joge za manje upućene i za početnike koji tek traže stil vežbanja za sebe. Međutim, danas nije jednostavno pisati o aštangi. Ne može se više aštanga predstavljati kao dinamičan stil joge sa uđaji disanjem, drišti tačkama, asanama i vinjasama, bez pomena o kultu ličnosti njenog tvorca i seksualnog nasilja unutar zajednice. S tim u vezi je trigger upozorenje na deo sadržaja koji sledi.
T. Krišnamačarja (Tirumalai Krishnamacharya, 1888-1989) se smatra ocem moderne posturalne joge. Bio je tradicionalno obrazovan, ali i moderan čovek. Igrao je polo sa Britancima, pratio rvanje i gimnastiku,posmatrao vojne vežbe, drugovao sa bodibilderima i mnogim ličnostima tadašnjeg života fizičke kulture kojoj je i sam pripadao. Posturalnu praksu joge je propagandom doveo u vezu sa zabavom. Joga tada nije bila praktikovana kao vid sporta sa publikom, ali Krišnamačarja ju je uveo upravo u takav kontekst. Čuven kao inovator, svojom kreativnošću je preoblikovao dotadašnju praksu joge i usmerio je putem onoga što danas poznajemo kao modernu praksu asana. Putovao je po Indiji, gradovima, selima i zabitima sa svojim učenicima koji bi demonstrirali vežbe dok bi on držao govore i predavanja. Ipak, mnogi detalji njegove biografije nisu transparentni niti hronološki logični. Njegovi biografi su na hagiografski način malo po malo dodavali začin koji je zamutio jasan pregled nekih ključnih događaja Krišnamačarjinog života. Tridesetih godina dvadesetog veka dobio je posao u Majsoru (Mysore). Bio je finansiran od strane države i imao svoju vežbaonicu, jogašalu (yogashala) u Džaganmohan palati, gde je otpočeo i njegov posao popularizacije joge. Takozvani ’Majsorski stil’ joge koji je Krišnamačarja razvio, sintetiza je brojnih uticaja indijske i evropske fizičke kulture ranog dvadesetog veka na inovacije i modernizacije unutar tradicije.
T. Krišnamačarja
Svega tri Patanđalijeve joga sutre odnose se na asane, uz nagoveštavaj (sthira sukham asanam) da se u asanama meditira ili radi pranajama. Znači da nema kretanja i da se poze dugo zadržavaju. Vinjasa (vinyasa) sistem, odnosno joga pokreta, je razvijan u Majsoru upravo u Krišnamačarjino vreme. Danas se vinjasa definiše kao sistem disanja i kretanja. Pozdrav Suncu (Surya Namaskar) je primer vežbe vinjasa sistema. Drugi primer bila bi Aštanga vinjasa joga (ashtanga vinyasa yoga) čijim se tvorcem smatra Šri K. Patabi Džojs (Sri K. Pattabhi Jois, 1915-2009), jedan od učenika Krišnamačarje. Međutim, pozdrav Suncu i joga, tada u vreme nastajanja vinjasa sistema i prvih Krišnamačarjinih godina u Majsoru, nisu bili smatrani komponentama iste prakse. Pozdrav Suncu potiče iz prakse tadašnje fizičke kulture i bodibildinga, dok nauli krija, primera radi, spada među standardne bodibilderske poze (tzv. Maksalding H vežba). Sinteza fizičke kuture i joge ilustruje Krišnamačarjino inovatorsko praćenje društvenih prilika tog vremena i trendova koji su tada bili u povoju.
Istorija aštanga vinjasa joge ima svoje zvanične (prema Patabi Džojsu) i nezvanične verzije. Zvanična istorija poziva se na spis pod nazivom Joga kurunta (Yoga Kurunta). Po Džojsu, Joga kurunta u potpunosti opisuje asane, vinjase i njihovo sekvenciranje sa ’skokovima’ (jump back i jump through). Spis je navodno sam Krišnamačarja pronašao u biblioteci u Kalkuti, a prema jednoj verziji priče Patabi Džojs je prisustvovao tom otkriću. Zabeležen na palminom listu, spis su ubrzo nakon otkrivanja pojeli mravi. Istorijsko postojanje ovoga spisa, naučna istraživanja trenutno ne mogu dokazati. Naziv ’ashtanga vinyasa’ javlja se tek ’70ih, kada prvi vežbači sa zapada počinju da pristižu u Majsor u većem broju. Razlog je bio isticanje razlike između Patanđalijeve aštanga joge koja počinje sa jamama i nijamama (yama, niyama). Do tada je Patabi Džojs svoj sistem nazivao jednostavno ’asanama’.
Među prvim zapadnjacima su pretežno bili evropljani, a ubrzo su prispeli i vežbači američkog porekla. Bio je to kraj ’60ih, a Indija je bila atraktivna hipi destinacija uz tadašnje društveno-istorijske prilike. Polovinom ’70ih aštanga vinjasa počinje da putuje na zapad, a sa njome i Patabi Džojs. Prvo Južna Amerika, a zatim Sjedinjene Države. Stvar je počela da se širi. Popularnost aštange je rasla eksponencijalno i isto tako je rastao broj onih vežbača koji putuju u Majsor ne bi li pili vodu s izvora. Posmatrati sa kakvom predanošću su neki od ovih važbača izvodili asane povezujući ih vinjasama sa lakoćom je veoma impresivno.
U to vreme pa sve do 2003. časovi su se odvijali u Džojsovoj porodičnoj kući, odnosno sedištu KPJAYI (Krishna Pattabhi Jois Ashtanga Yoga Insitute) i jogašali koja je mogla da primi svega 12 učenika. Oni bi pristizali rano izjutra i čekali svoj red i slobodno mesto smenjujući se u vremenskom rasponu od nekoliko sati. Mnogi od ovih učenika i učenica svoju praksu su proširili i na podučavanje. Godišnji dolasci i višemesečni boravci u Majsoru davali su vežbačima kredibilitet, dok bi im sam Patabi Džojs ’autorizacijama’ davao blagoslov za dalje prenošenje znanja i podučavanje aštanga vinjasa joge. Međutim, jednom data autorizacija, mogla je biti i oduzeta, a sa njome i blagoslov za dalje podučavanje. Ovakav razvoj događaja doveo je do vrlo jasne stratifikacije među učenicima. Autorizovani učenici, sada učitelji, bili su u prilici da grade svoje karijere, koje su prerastale u veoma unosne biznise. Kako je u Majsoru rastao broj vežbača, tako su rasle i cene pohađanja časova. Kako su rasle cene časova, tako su rasle i cene autorizacija. Razmere dažbina su se brzo povećavale i umnožavale.
Primarna serija aštanga joge
Sistem dodeljivanja i oduzimanja autorizacija bio je s početka krajnje manjkav, i uz blage diferencijacije takav je i ostao. Početkom ’90ih otpočelo je Džojsovo paušalno deljenje blagoslova, da bi početkom 2000ih sticanje autorizacije postalo formalnije i bilo uslovljeno redovnim godišnjim posetama Majsoru i određenim performativnim sposobnostima u oblasti asana. Oduzimanje autorizacije bio je još manje jasan proces, ali svakako su mu podlegali svi oni koji su gubili redovnost posete Majsoru usled najrazličitijih životnih okolnosti kao što su mogla biti npr. budžetska i vremenska ograničenja pojedinaca. Sticanje autorizacije iziskivalo je pre svega vreme i novac za posete Majsoru. Autorizacija u KPJAYI nikada nije bila uslovljena poznavanjem anatomije, biomehanike, filozofije, etike ili istorije joge, sanskrita, pranajame ili meditacije i metodologije podučavanja. Od autorizovanih učenika bilo je očekivano da znanje prenose po sistemu parampara, odnosno onako kako su ga sticali i neodstupajući od onoga što se smatra tradicijom. Zanimljivo je primetiti da su po ovom pitanju često stariji učitelji manje rigidni i rigorozni od mlađih, odnosno onih koji vreme u Majsoru počinju da provode od ’90ih pa naovamo.
Prema tradiciji, prenošenje znanja se između ostalog odvijalo i kroz fizičke asistencije i nameštanja u asanama. Učitelj bi učeniku ili učenici svojim telom pomagao da zauzme određenu asanu. Korišćenjem svog tela učitelj biva u stalnom fizičkom kontaktu sa učenikom. Učitelj pri tome koristi svoje šake, ruke, noge i druge delove tela. Problem često nastane kod drugih delova tela. Tako je bilo i u slučaju Patabi Džojsa. Prema objektivnim načinima definisanja seksualnog uznemiravanja/napastvovanja, asistencije Patabi Džojsa itekako potpadaju u kategoriju istog (za više informacija pogledati Sexual Misconduct Policy, Yoga Alliance). O tome svedoče fotografije i video materijali, a sada konačno i žrtve koje su progovorile. Nakon decenija govorkanja, ova tema počela je jasno i glasno da se adresira tek 2018. u jednom od talasa #metoo kampanje pokrenute na društvenim mrežama. Imena koja stoje uz ove refleksije su tu da osvetle jedan mračan deo istorije aštanga vinjasa joge: Karen Rain, Jubilee Cooke, Kim Haegele Labidi, Diane Bruni, Michelle Bouvier, Charlotte Clews, Tracy Hodgeman, Kathy Elder, Nicola Tiburzi… Pored seksualnog nasilja, Džojs je fizičko nasilje je vršio i nad ženama i nad muškarcima. Brojne su anegdote o povredama koje variraju od lomljenja kostiju do kidanja mišićnih vlakana.
Patabi Džojs, asistencija u supta padangushtasani
Za jogičku subkulturu seksualno nasilje i fizičko nasilje nisu novost. Uprkos pozivanju na svu navodnu jogičku etiku jama (ahimsa, satya, asteya, bramacharya, aparigraha), gotovo da ne postoji stil ili pravac joge čija zajednica je ostala imuna na zloupotrebu poverenja i pozicije moći od strane onih koji je zauzimaju. Kundalini, Iyengar, Bikram, Sivananda, Satyananda, Jivamukti su svi redom primeri jogičkih zajednica kojima je bez izuzetka promaklo da reše pitanje bezbednosti i odnosa moći unutar zajednice. Jogičke zajednice ne postoje u vakumu izolovane od društva i društvenih prilika. Naprotiv, one uvek reflektuju društvene vrednosti date kulture u okviru datog političko-istorijskog trenutka.
„Vežbaj i sve dolazi“ – čuvena Džojsova fraza imala je skoro magijsku moć da osujeti sva pitanja, potpitanja, propitivanja, komentare, primedbe, prigovore i kritike koje bi neko od učenika mogao da pokrene. U atmosferi tišine uz harizmu, njegova moć je pupila, a učenici i učenice podlegale suptilnijem ’timarenju’ koje je vodilo krajnjem najnesuptilnijem seksualnom uznemiravanju odnosno nasilju. Kultivisanje tišine kao jedne od najosnovnijih vrednosti prakse bilo je osnovni preduslov za omogućavanje, sprovođenje i institucionalizaciju nasilja. Okretanje glave i skretanje pogleda je prva od reakcija koja ukazuje na mehanizme kontrole grupe, dok zanemarivanje ’neprikladnog’ ponašanja učitelja, vodi grupu ka kolektivnom disociranju od najneposrednije realnosti. Praksa svedena na asane i dnevnu disciplinu, pokazala se nepotentnom izvan tih okvira. Kolektivna odgovornost i solidarnosti grupe sa pojedincem je ono što nije prošlo test izdržljivosti.
„Vežbaj i sve dolazi“ – Patabi Džojs
Aštanga vinjasa joga može biti zarazno privlačna. Njen potencijal je upravo u tome da se menja i prilagođava, a ne da u praksi ostaje netaknuta držeći se konstrukta (izmišljene) tradicije. Mnogo je pojedinačnih učitelja, prvobitnih Džojsovih učenika, koji su odavno krenuli nekim drugim stazama u svom radu i podučavanju, nudeći nešto više od onoga što je sam Džojs imao da ponudi. A sve je više onih mlađih koji počinju da se ograđuju od zajednice koja je svojim ćutanjem zataškavala i omogućavala nepravdu i nasilje. Širom sveta se Džojsove slike skidaju sa zidova jogašala i studija joge. Veličanje i glorifikacija nasilnika nije dobrodošla u prostorima koji drže do osećaja bezbednosti svojih vežbača. Revidira se odnos prema ’tradiciji’ i njenom tvorcu. Revidiraju se asistencije konkretnih asana koje su očigledno bile razvijane kako bi Džojs lakše napastvovao svoje žrtve. Zajednica uviđa ograničenja koncepta odvajanja učenja od učitelja, lika od dela. Otpočeo je novi proces reintegracije i čišćenje prakse od onoga što ju je podrivalo, a to je pokloništvo Džojsu i mesto koje mu je dato kao tvorcu prakse, kao i mesto čitave porodice Džojs koja je sada glavni nosilac veoma kompromitovanog, ali profitabilnog biznisa, slave i bogatstva. Odavno je otpočeo posao traženja odgovora na pitanje zašto dolazi do povreda u jogi? Zašto dolazi do zloupotrebe pozicije moći? Kako čitavu grupu suočiti sa strukturalnom odgovornošću zbog nasilja izvršenog nad pojedinačim pripadnicama? Da li je navodna spiritualna zrelost praćena jednakim emotivnim sazrevanjem učitelja? Da li zaista želimo da stičemo i usvajamo znanja od majstora koji je i nasilnik? Koja je vrednost tih znanja u relaciji sa kolateralnom štetom neetičkog podučavanja? Koliko žrtava nasilja je prihvatljivo? Šta je harizma i čemu služi? Kako uživati u praksi i tradiciji znajući da među nama ima onih kojima je ta ista praksa donela patnju i bol? Kako razvijati način podučavanja koji služi vežbačima koji joj se okreću upravo sa namerom oporavljanja od traumatičnih iskustava? Kako problematizovati poštovanje nametnute hijerarhije kao vida društvene kontrole? Kako pokrenuti kolektivni proces preuzimanja odgovornosti, umesto problematizovanja odbacivanja pojedinačne lične odgovornosti unutar grupe, usled slabosti zajedničkog imenitelja ’zajednice’?
Pisati o aštanga vinjasa jogi danas nije jednostavno. Zanemarivanjem dinamike odnosa učitelja i učenika, učenika/ca koji govore i ne govore o nasilju, prikriva se onaj deo istorije prakse koji vrišti da više ne bude u mraku. To su sporne tačke. Nije više sporno da li koristiti blok i kaiš, hvatati palac ili se oslanjati o potkolenicu u trikonasani, da li raditi drugu seriju, ako prva nije savladana itd. Takođe nije sporno da je praksa za neke ljude moćna pokretačka alatka samoosnaženja. Nije sporno da praksa približno jednako razvija i snagu i fleksibilnost, samostalnost vežbača, i da kroz disciplinu brže daje određene fizičke rezultate. Sve to pada u senku onoga što je zaista suštinski važno. Mehanizam manipulacije kojom čitava grupa ljudi biva odsečena od sopstvene realnosti i podleže indoktriniranom veličanju lika i dela nasilnika, negiranjem onog očiglednog i tihom samoobmanom, jeste odlika dinamike odnosa unutar kulta.
Prakse podučavanja joge u vremenu prevazilaženja tradicionalnosti sve se više kreću u smeru razmene iskustava odnosno razmene znanja baziranog na iskustvu praktičara, a ne nužno znanja stečenog zvanjem. Time se uzajamno uvažavanje praktikanata dovodi u rang uzajamnosti koja je tradicionalno vezivana za odnos učenika i učitelja, gde je učitelj bio taj koji daje, a učenik onaj koji prima znanje. Odnos koji u post-tradicionalno vreme dobija na značaju jeste odnos koji se gradi između savežbača odnosno pojedinaca koji vežbaju zajedno unutar grupe ili grupa koje funkcionišu nezavisno jedna od druge, ili pak pojedinaca koji vežbaju u intimi svoga doma. Na taj način oživljava autoritet savežbača, koji se za razliku od autoriteta učitelja karakteriše horizontalnošću unutar grupe bilo da se razmena odvija u realnom fizičkom prostoru ili prostoru društvenih mreža. Jednostavna razmena iskustava među savežbačima postaje način učenja. Svaka razmena praktičnog znanja između savežbača, pojedinca približava autoritetu koji postoji unutar njega samog. Taj unutrašnji autoritet nosi neprikosnovenu vrednost. Post-tradicionalnost podučavanja u praksi pokazuje potencijal izgradnje bezbednosnog mehanizma koji grupu i pojedince čuva od opasnosti formiranja pozicija moći za učitelja. Autoritet učitelja sam po sebi nije nužno problematičan ukoliko podrazumeva razvijenu etiku podučavanja kada se oslanja na autoritet znanja. U ovoj praksi učitelj je samo neko ko ima više iskustva koje može da podeli sa svojim savežbačima. Autoritet znanja nije isto što i autoritet učitelja, te nosilac znanja nije nužno autoritarna osoba. Novim tendencijama prakse moderne posturalne joge (prema studiji T. Wildcroft), autoritet učitelja biva odmenjen autoritetom savežbača koji biva upotpunjen sosptvenim autoritetom pojedinca.
Uđaji sam opisao već dva puta. Prvo je korišćen kao uvodna tehnika za produžavanje i usporavanje daha sa namerom da nas dovede do naizmeničnog nosnog disanja. Nakon opisivanja osnovne tehnike naizmeničnog nosnog disanja, uđaji je primenjen u upoznavanju sa unutrašnjim i spoljašnjim zadržavanjima vazduha (kumbakama).
Uđaji koji se ovde spominje je terapeutska kumbaka koja se koristi sa namerom da redukuje kaphu. Standardno uđaji disanje koje kombinuje sibilantni udah sa aspirantnim izdahom je prikladnije kao generalni tonik, ali nije efektno u razaranju kaphe te može biti korišćen za vreme vinjase. Za razliku od multi-namenskog uđaji disanja, ovde opisana uđaji kumbaka obavlja izdah kroz levu nozdrvu bez zvuka.
Uđaji kumbaka je poslednja od važnih kumbaka i poslednja od tri tehnike koje se koriste sa namerom da usklade tri raspoloženja (vata, pita i kapha). Uđaji kumbaka redukuje kaphu. „Joga rahasja“ tvrdi da ima sposobnost lečenja svih bolesti kada se kombinuje sa nadi šodanom, surja bedanom i šitali.
„Hata joga pradipika“ tvrdi da se uđaji sastoji od zvučnog udaha kroz obe nozdrve, zadržavanja daha i završnog izdaha kroz levu nozdrvu. Činjenica da se izdah odvija kroz levu nozdrvu se navodi i u „Joga kundalini upanišadi“, koja dodaje da metod proizvodi redak uspeh rashlađivanja glave i redukovanja kaphe (flegme) dok na drugom mestu podiže agni. Šastre se slažu da uđaji (sibilantni udah i aspirantni izdah kroz obe nozdrve) može da se praktikuje bilo gde i bilo kad (čak i u hodu), što ga čini podesnim za praktikovanje tokom asana. U tom slučaju se ne praktikuje zadržavanje daha, a izdah se odvija kroz obe nozdrve uz prateći zvuk. Ovo je razlika između zvanične sedeće prakse uđaji kumbake ovde opisane i manje potentnog, multi-namenskog, nezvaničnog uđaji disanja koje je opisano ranije. Sam kraj ovde predstavljene uđaji kumbake je identičan surja bedani gde se udah kroz desnu nozdrvu kombinuje sa izdahom kroz levu. Zajedno čine jedan solarni ciklus. Izdisanjem kroz levu nozdrvu, druga polovina solarnog ciklusa surja bedane podstiče funkciju uđaji disanja u otklanjanju kaphe više nego uđaji izdah.
BENEFITI
Redukuje kapha poremaćaje, naročito respiratorne kao što su astma, prehlada, kašalj, bronhitis i upala pluća. Bez kumbake može da se praktikuje i tokom trudnoće, naročito ako postoji višak kaphe. Uđaji kumbaka je korisna i u slučajevima poremaćaja štitne žlezde, hipertenzije, reumatizma, infekcija uha i tonzilitisa. Uđaji je i pomoćna tehnika za podiznje kundalinija, iako se smatra manje potentnom od surja bedane i bastrike.
KONTRAINDIKACIJE
Vežbači koji praktikuju snažniju aštanga vinjasu, generalno se savetuju da ne praktikuju ovaj metod peviše obimno pošto su verovatno već dovoljno redukovali kaphu. Osim toga, mnogi praktičari vinjase su trajno vezali uđaji sa napornim aktivnostima (stalnim kombinovanjem jednog sa drugim). Ovo obično pokrene aktivaciju simpatetičkog nervnog sistema čim osoba započne vinjasu. Ovo je kontra produktivno pri praktikovanju sedeće kumbake kada je potrebno da se aktivira parasimpatetički nervni sistem da bi se produžila kumbaka. Usled aktivacije simpatetičkog nervnog sistema, uđaji vas može držati budnim ukoliko se praktikuje suviše kasno ili neposredno pred spavanje. S druge strane nova veza između uđaji disanja i simpatetičkog refleksa može se iskoristiti da vas održi na oprezu tokom dugih meditacija. Praktikujte uđaji kumbaku samo ako imate dodatni višak kaphe koji treba da se redukuje.
TEHNIKA BEZ KUMBAKE
Ovaj metod bi bio korišćen u terapiji. Kada se uđaji praktikuje kao formalna sedeća pranajama, treba da bude praćen điva bandom. Ovo se ne preporučuje tokom aštanga vinjase ili neke druge energične prakse asana, jer može dovesti do suvišne tenzije u glavi i nepcu. Postavljajući jezik u điva bandu, udahnite kroz obe nozdrve proizvodeći uđaji zvuk. Zvuk se prizvodi zatvaranjem epiglotisa na pola kao kada šapućemo. Zatim napravite šanka mudru i zatvarajući desnu nozdrvu, izdahnite samo kroz levu. Uđaji kumbaka je spora pranajama i pirodni talas daha joj je trodelni dvostrukouzlazni talas. 1
Izvedite 10 rundi u odnosu 1:1 ili modifikujte ako vam učitelj preporučuje. Vremenom polako produžite odbrojavanje dok ne dostignete 30 sekundi po udahu i izdahu. Potom smanjite dužinu udaha na pola i promenite odnos na 1:2, krećući od 15:30 sekundi ili onako kako vam učitelj preporučuje.
TEHNIKA SA KUMBAKOM
Ovaj metod se koristi kao pomoćna tehnika za podizanje kundalinija, ali zbog dodatne toplote generisane kumbakom, efikasna je i u redukovanju kaphe. Sa jezikom smeštenim u điva bandu, udahnite kroz obe nozdrve proizvodeći uđaji zvuk. Pri kraju udaha podignite grudi i progutajte, zaključajte kontrakciju grla i spustite bradu na grudnu kost zadržavajući điva bandu. Na kraju kumbake podignite glavu, oslobodite grlo, šanka mudrom zatvorite desnu nozdrvu i izdahnite kroz levu. Primenjujete trodelni dvostrukouzlazni disajni talas, odnosno neka izdah počinje malo iznad pubične kosti odakle se kreće ka gore. Počnite sa odnosom 1:1:2 i produžite kako je ranije objašnjeno dok ne dostignete odnos 1:4:2. Setite se da u toku kumbake prvo naglasite đalandara bandu, pa tek onda mula bandu. Tek kada savladate ove dve, dodajte udijana bandu u toku unutrašnje kumbake. U svakom slučaju, primenjujte udijana bandu prilikom izdaha da istisnete vazduh ka napolje počinjući od najniže tačke abdominalnog zida.
Izvor: Pranayama, The Breath of Yoga, G. Maehle (2012)
Šitkari (sa dugim i) znači ’onaj koji pravi šišteći zvuk’. Šišteći zvuk ne proizvode zubi već jezik.
„Hata joga padipika“ ovu pranajamu ubraja među najvažnije kumbake uključujući i surja bedanu, uđaji, šitali i bastriku, ali druge šastre je vide kao sekundarnu u odnosu na šitali. Pradipika takođe tvrdi da osobu čini skoro besmrtnom. „Hata ratnavali“ Šrinivasajogija sa uzbuđenjem proklamuje da kroz šitkari osoba postaje poput boga ljubavi i oslobođena patnje. Đajataramina „Jogapradipjaka“ preporučuje da se šitkari praktikuje samo leti, ne i zimi.
BENEFITI
Šitkari je sjajna zamena za šitali za sve one koji ne mogu da urolaju jezik. Smanjuje pitu i njome povezane bolesti kao što su upalni procesi, čirevi, kiselost i groznica. Leči insomniju povezanu sa viškom pite. Pride, veruje se da povećava intelekt. Šitkari se može upotrebiti da podigne kaphu kada je to potrebno, i u ovom slučaju je potrebno da se izvodi bez kumbake. Takođe otklanja letargiju, glad i žeđ. Ukoliko se jezik pozicionira na pravi način, vazduh se preusmerava da hladi gornje nepce što vodi lučenju amrite (nektar). Entuzijastična obećanja iz šastri povezana sa dugovečnošću proizilaze iz ovog efekta.
KOTRAINDIKACIJE
Nemojte praktikovati šitkari kada je kapha već povišena. Nemojte je praktikovati zimi kada vam je hladno ili kada ste visoko u planinama. Nemojte je praktikovati pri zagađenom vazduhu. U ovom smislu je slična kao šitali. Bez filtrirajućeg mehanizma od nosa, postižemo veće rashlađujuće efekte, ali je verovatnoća od infekcije i bolova u grlu veća usled lošeg kvaliteta vazduha.
TEHNIKA BEZ KUMBAKE
Osnovni disajni talas kod ove pranajame je trodelni dvostrukouzlazni talas.1
Široko otvorite usta kao da pravite holivudsku grimasu (možda odatle dolazi tvrdnja o bogu ljubavi) ali držite spojene zube. Pritisnite jezik uz gornje nepce i lateralno ga raširite tako da na većini mesta skoro dodiruje kutnjake. Sada udahnite praveći šišteći zvuk. Šišteći zvuk se proizvodi vazduhom koji prolazi mimo jezika koji mu gotovo blokira putanju. Napravite dovoljno trenja koje bi dozvolilo da znatno produžite udah. Dovedite jezik u oblik koji omogućava da vazduh udari o meko, gornje nepce. Nakon završenog udaha, zatvorite usta, smestite jezik u điva bandu i polako izdahnite kroz nos. Ovo čini jednu rundu. U početku praktikujte samo nekoliko rundi i ponavljajte svakodnevno. Ukoliko nakon nekoliko dana ne bude nikakve reakcije, možete pretpostaviti da je kvalitet vazduha na vašoj lokaciji dovoljno dobar. Tada možete povećati broj rundi na 10, ali mnogo veći broj može biti praktikovan u slučaju povećane pite. Odnos je 1:1 radije nego 1:2 zato što produžava rashlađujući efekat.
TEHNIKA SA KUMBAKOM
Kako kumbaka zagreva i u određenoj meri ublažava rashlađujući efekat ove pranajame, da bi neutralisala zagrevajuće pranajame, šitkari se često praktikuje bez kumbake. Ukoliko radite šitkari sa kumbakom, povucite vazduh kroz šupljine između zuba i jezika pozicioniranog kako je ranije opisano. Na kraju udaha smestite jezik u điva bandu, progutajte, kontrahujte grlo i spustite bradu na grudnu kost (đalandara banda). Po završetku kumbake, podignite glavu, otpustite kontrakciju grla i izdahnite kroz nos, zadržavajući jezik u điva bandi. Ovo čini jednu rundu. Ponavljajte koliko god želite.
Izvor: Pranayama, The Breath of Yoga, G. Maehle (2012)
Shita (sa dugim i) znači prohladno. Ovo je rashlađujuća pranajama. „Hata joga pradipika“ je svrstava među esencijalne pranajame. „Joga rahasja“ joj takođe pridaje važno mesto tvrdeći da uđaji, nadi šodana, surja bedana i šitali otklanjaju sve bolesti.
Šitali sa surja bedanom i uđaji disanjem čini trojstvo. Terapijska joga koristi ovo trojstvo kako bi uskladila ravnotežu između tri doše, sa uđaji disanjem redukuje kaphu, surja bedanom redukuje vatu i šitali tehnikom redukuje pitu. Kombinacijom ove tri tehnike može se uspostaviti ravnoteža. Takođe, šitali je sjajan metod za uravnotežavanje zagrevajućih katakteristika kapalabhatija i bastrike. Kapalabati je svakako zagrevajući, a bastrika bi mogla da bude zagrevajuća u zavisnosti od uslova. Moguće je da ćete ustanoviti da se tokom dužeg perioda vaše telo zagreva kroz kapalabati i bastriku, naročito ako vežbate u toplim klimatskim uslovima. Najlakši način da izađete na kraj sa ovim jeste da smanjite dužinu praktikovanja ovih tehnika, što može biti neophodno za vreme toplotnih talasa. Međutim, tada ne biste osetili dobrobiti ni jedne ni druge tehnike. Drugi način bi uključio vežbanje u kadi hladne vode ili pokrivanje tela vlažnim čaršavom. I jedno i drugo bi trebalo da se primenjuje kada su temperature veoma visoke. Drugi metod jeste da se ode u planine gde je hladnije. Ovo je jedan od glavnih razloga zašto su jogiji nestajali u Himalajima. T. Krišnamačarja je, na primer, na Himalajima otkrio da kumbakom može da topi led oko sebe. Bez težnje ka sličnim ekstremima, osim čandra bedane, šitali je najdirektniji metod za rashlađivanje.
Šitali i njena rođaka šitkari, ipak, imaju veliki nedostatak. Obe uključuju udah kroz usta – u slučaju šitali kroz urolan jezik, a u slučaju šitkari kroz prostor između zuba i jezika. Kod obe pranajame, rashlađujući efekat se postiže tako što vazduh postaje zasićeniji isparavanjem pljuvačke, na sličan način na koji funkcionišu isparavajući klima uređaji.
Obično ne udišemo kroz usta zato što je nos napravljen sa svrhom da iz vazduha isfiltrira strane čestice, toksine i zagađujuće materije. To nije slučaj kod disanja kroz usta. Ukoliko se praktikuju u zagađenim gradovima, šitali i šitkari mogu biti štetne i doprineti bronhitisu, zapaljenju pluća i drugim plućnim bolestima. Moraju se primenjivati sa oprezom. Ukoliko živite u stanu koji se nalazi u centru grada, upotreba filtera za vazduh može šitali učiniti blagotvornijom. Lokacija unutar samog grada često igra važnu ulogu. U vreme nastajanja ovog teksta, živim u australijskom gradu Pert. Moje prebivalište se nalazi u predgrađu blizu okeana. Tu je vazduh dovoljno dobar da mogu da praktikujem šitali svaki dan bez negativnih posledica. Moj studio joge se pak nalazi bliže gradu zgodno lociran za većinu mojih učenika. Kada tamo nekoliko dana za redom praktikujem šitali zaboli me grlo jer je vazduh zagađeniji.
Nije nužno da praktikujete šitali ili šikari odmah nakon asana i pranajame. Za mnoge ljude rešenje je kombinovanje odlaska na plažu za vreme zalaska Sunca i šitali pored vode ukoliko u to doba godine vetar duva sa okeana.
KONTRAINDIKACIJE
Nemojte praktikovati ovu tehniku na zagađenom vazduhu. Tokom zime praktikujte samo povremeno. Nemojte je praktikovati ukoliko patite od niskog krvnog pritiska ili prehlada, kašlja, bronhitisa, upale pluća ili krajnika.
BENEFITI
Šitali je dobra tehinika tokom trudnoće pošto rasteruje višak toplote. U terapijske svrhe može se koristiti za redukovanje viška pite. Efektivna je i u otklanjanju viška pite generisane praktikovanjem drugih jogičkih tehnika kao što su surja bedana i kapalabati. Šitali, ako se izvodi bez kumbake, može sniziti visok krvni pritisak. „Joga jagnavalkja“ preporučuje šitali za astmu i dijabetes. „Hata joga pradipika“ je predlaže za redukovanje gladi i žeđi i kao protivotrov, što se takođe tvrdi i u „Joga kundalini upanišadi“. Tehnika je dobra za rashlađivanje u toku leta i za ublažavanje upalnih procesa i čireva. Ovu pranajamu je dobro praktikovati pred spavanje da bi se oslobodili viška toplote generisane tokom dana, naročito ukoliko ste pita tip. Korisna je i u redukovanju kiselosti i poznata je kao preventiva počecima procesa starenja. Neki jogički tekstovi tvrde čak i da će sedu kosu vratiti u crnu.
Šitali ima i snažan duhovni efekat. Pošto udišemo kroz urolan jezik, dolazi do stimulacije centralnog energetskog kanala (sušumne), grane koja prolazi kroz jezik. Da bi se taj efekat povećao, potrebno je jezik dovesti u điva bandu nakon izdaha. Tu jezik dolazi u kontakt sa resicom koja je takođe povezana sa sušumnom.
TEHNIKA BEZ KUMBAKE
Pošto je ovo pranajama sporog disanja, koristi se trodelni dvostrukouzlazni disajni talas.1
Izbacite jezik van usta i urolajte ga tako da formira cev. Zatim udahnite kroz urolan jezik što će doprineti vlaženju vazduha daleko više nego što bi mogle mukusne membrane nosa. Otkrićete da se nakon dugog udaha jezik poprilično isuši, stoga se pobrinite da ga opskrbite sa dovoljno pljuvačke za održavanje rashlađujućeg efekta tokom cele dužine udaha. Tokom izdaha smotajte jezik u điva bandu i napravite kontakt sa resicom. U većini slučajava preporučuje se odnos 1:1 radije nego 1:2 iz razloga što produžava trajanje rashlađujućeg udaha. Počnite sa samo nekoliko rundi i ponavljajte iz dana u dan. Ukoliko nakon nekoliko dana nema nikakve reakcije, možete pretpostaviti da je kvalitet vazduha na vašoj lokaciji dovoljno dobar. Tada možete preći na 10 rundi, ali ukoliko neko pati od povećane pite, broj rundi može biti i veći.
Posmatrajte da li se postiže dovoljan efekat za potrebno hlađenje, ukoliko nije, povećajte broj rundi na 20. Moguće praktikovati i više rundi, ali u tom slučaju procenu treba doneti kvalifikovani učitelj i terapeut. Ukoliko vas boli grlo, kašljete, imate anginu ili bronhitis, nemojte nastaviti sa tehnikom jer to ukazuje na obilato prisustvo zagađujućih materija u vazduhu.
TEHNIKA SA KUMBAKOM
„Joga kundalini upanišada“ opisuje ovu tehniku kao uvlačenje vazduha kroz jezik proizvodeći šum sa, potom izvodeći kumbaku i polako izdišući kroz obe nozdrve. Kumbaku treba izvoditi istovremeno sa đalandara bandom i điva bandom. Za razliku od tehnike bez kumbake, šitali sa kumbakom nije pogodna za snižavanje krvnog pritiska pošto sama kumbaka, barem u početnim fazama daje efekat koji podiže krvni pritisak. Takođe, rashlađujući efekat tehnike je redukovan izvođenjem kumbake koja je sama po sebi zagrevajuća. Ako kombinujete šitali sa drugim tehnikama pranajame koje se izvode sa kumbakom, praktikujte šitali bez kumbake kako biste naglasili njen rashlađujući efekat.
Neki učenici nisu u mogućnosti da urolaju jezik, pošto je to genetski određeno. Ako ne možete da urolate jezik, okrenite se šitkari tehnici koja je opisana sledaća.
Izvor: Pranayama, The Breath of Yoga, G. Maehle (2012)
TROJSTVO: NADI ŠODANA, SURJA BEDANA I ČANDRA BEDANA
I NJIHOVO KULTUROLOŠKO RAZMATRANJE
Nadi šodana se sastoji od jedne runde čandra bedane u kombinaciji sa jednom rundom surja bedane. Čandra i surja bedana čine izolovane lunarne i solarne cikluse nadi šodane. Nadi šodana je uobičajena tehnika pranajame koju bi u većini slučajeva trebalo svi da praktikuju. Na duže staze, nadi šodana će ostvariti većinu ili sve benefite koje druge dve pranajame mogu obezbediti. Međutim, potrebno vreme može biti znatno kraće ukoliko vešt učitelj prepozna neravnotežu pojedinačnog učenika i ukoliko je vešt da je interpretira u konjukciji sa drugim faktorima kao što je godišnje doba, klima i geografska lokacija. Prema tome, učenik sa iritacijom solarnog nadija se brže može vratiti u ravnotžu ukoliko nadi šodanu zameni čandra bedanom za vreme leta. Jednom učeniku ako živi na Stenovitim planinama, Sibiru ili Nepalu za povratak ravnoteži će trebati manje čandra bedane. S druge strane, ukoliko živi u Meksiku ili Saharskom pojasu, trebaće mu više vremena za praktikovanje čandra bedane.
Kulturni uticaj
Šastre tvrde da osoba koja želi da se podvrgne herojskim akcijama u toku rata, treba da aktivira solarni nadi. Zadivljujuće je koliko je dominantnost nozdrva ili nadija povezana sa kulturnim nasleđem. Iritacija solarnog nadija je snažna kod ljudi koji potiču iz zemalja koje su bile ili kolonijalna sila u prethodnih par stoleća ili su se istakle kroz junaštvo u vojnoj areni. Otuda nalazim značajnu prisutnost iritacije solarnog nadija kod učenika Anglo-saksonskog (SAD, Velika Britanija i Australija), Nemačkog ili Japanskog porekla od kojih će mnogi imati koristi od čandra bedane tokom toplog godišnjeg doba (samo uz nadzor). Od završetka velikog rata, mnogi potomci ovih kultura su iritaciju svog solarnog nadija premestili na teren akademskih ili ekonomskih sposobnosti. Zbog toga u ovim zemljama trenutno nalazimo mnogo takvih individua sa visokim nivoom stresa, ometanim ili nedovoljnim snom, produženim radnim vremenom i drugim solarnim simptomima kao što su želučani čir ili srčana oboljenja. I u ovom slučaju odgovorna primena čandra bedane može pomoći uspostavljanju ravnoteže.
S druge strane, potomci kultura i nacija koje su bile pod dominacijom solarnih nacija i postale kolonije, naginju iritaciji lunarnog nadija. Oni mogu imati koristi (samo nakon uzimanja u obzir individualnih okolnosti) od praktikovanja surja bedane, naročito tokom hladnog perioda godine ili čak i više ukoliko žive u hladnim zemljama i višim nadmorskim visinama.
Uopšteno govoreći žene su nekada bile više lunarne, a muškarci solarni. Međutim, globalizacijom i konzumerizmom, danas mnoge žene pate od iritacije solarnog nadija. Slično, kulture koje su nekada bile više lunarne, postaju solarne rastom trijumfa solarnih kultura. Tipičan primer je Indija. Nekada je bila duhovna, lunarna elektrana planete, ali naravno na bojnom polju nije bila ravna solarnoj Velikoj Britaniji. Nakon što je vekovima bila podvrgnuta britanskom načinu školovanja, Indija je naučila svoju solarnu lekciju toliko dobro da bi uskoro mogla da nadmaši svog nekadašnjeg gospodara u solranim svojstvima i postane jedan od svetskih vladara. Stoga će verovatno doći dan kada će Indusi moći da imaju koristi od čandra bedane kako bi iscelili iritaciju solarnog nadija.
Ukoliko ste ostvarili svoj cilj i došli do stanja ravnoteže između aktivnosti nozdrva i moždanih hemisfera, prekinite praktikovanje surja/čandra bedane i vratite se nadi šodani. Ravnotežno stanje može biti prepoznato činjenicom odsustva simptoma solarne ili lunarne iritacije, ili su zastupljeni u jednakoj meri. Tada je vreme da se koja god od ovh tehnika zameni nadi šodanom koja ih kombinuje skupa.
Ukoliko ste prešišali taj signal i počeli da manifestujete simptome iritacije suprotnog nadija, morate se prebaciti na suprotnu tehniku pre prelaska na nadi šodanu. Na primer, u početku ste patili od viška solarnih simptoma kao što su agresivnost, sklonost konfliktima, visok stres, pričljivost, otvorenost, fizičnost i borbenost. Učitelj vas savetuje da praktikujete čandra bedanu kako biste se vratili u stanje ravnoteže. Nakon nekoliko nedelja shvatite da ste suviše introspektivni ili melanholični, ne nalazite motivaciju da ustanete iz kreveta, gojite se, imate suviše unutrašnjih dijaloga. Pitate se šta drugi misle o vama i sporo donosite odluke koje su ranije delovale očigledno. Ovo bi opisalo tipičan slučaj iritiranog lunarnog nadija. U ovom slučaju praktikujte surja bedanu 50% u odnosu na vreme za koje ste praktikovali čandra bedanu, a zatim se vratite nadi šodani.
Izvor: Pranayama, The Breath of Yoga, G. Maehle (2012)
Čandra bedana (probadanje Meseca) je nazvana tako zato što se svaki udah odvija kroz levu nozdrvu, a svaki izdah kroz desnu. Ova tehnika je odraz surja bedane u ogledalu.
Kako nije bila popularna u zlatna vremena drevne Indije, čandra bedana je postala mnogo važnija u današnje vreme iz sledećih razloga:
Pošto zagađenost vazduha u modernim gradovima često eliminiše šitali i šitkari (pri kojima se udah odvija kroz usta), čandra bedana je sada pita-redukujuća, rashlađujuća pranajama po izboru modernih urbanih jogija.
Usled preovlađujuće solarnog karaktera modernih društava, mnogi savremeni jogiji pate od iritabilnosti solarnog nadija. Ovo sa lakoćom može biti neutralizovano primenom ove lunarne pranajame koja osnažuje nadije.
Čandra bedana je manje opevana u šastrama nego surja bedana, ali kao što je opisano ranije surja bedana je bila primenljivija u drevnoj Indiji koja je u to vreme bila veoma lunarna kultura. U stara vremena prosečan indijski jogi je postizao uravnoteženje surja bedanom.
Ipak, čandra bedana je opisana u „Joga čudamani upanišadi“. Takođe je preporučena u Raghuvirinoj „Kumbaka padhati“, gde se tvrdi da doprinosi isceljenju. U oblasti terapije, čandra bedana se može koristiti da bi smanjila pitu i podigla kaphu, ali takođe može biti iskorišćena za podizanje kundalinija.
Najveće propagiranje čandra bedane se može naći u Sundaradevinoj „Hata tatva kaumudi“, gde on objašnjava da otrov teče Surjom. Stoga, jogi ne bi trebalo da praktikuje pranajamu za vreme toka kroz Pingalu. S druge strane, nektar besmrtnosti teče Idom i jogi treba da praktikuje udah i kumbaku samo kroz tu nozdrvu, dok je desna nozdrva beskorisna. Sundaradeva ovo naziva velikom tajnom boga Šive. Činjenica da otrov teče Surjom, a nektar (amarita) Idom, se ponavlja dva puta u spisu „Hata tatva kaumudi“ i potvrđuje u spisu „Kumbaka padhati“.
Nasuprot tome, Svami Satjananda i njegovi sledbenici smatraju čandra bedanu prekoračenjem granica. Svami Nirandžanananda tvrdi da se u Satjanandinoj tradiciji čandra bedana gotovo nikada ne podučava jer se smatra ograničenom tehnikom koja izaziva ekstremnu introvertnost i može voditi ka depresiji. Nasuprot surja bedani koja budi prana šakti tj. fizičku moć, čandra bedana budi manas šakti, odnosno mentalnu moć. Svami Satjananada se plašio da se praktikanti ove tehnike mogu pretvoriti u ludake. Ustvari, sam termin ludak ukazuje da osoba ima iziritiran lunarni nadi.
Kako god, nisam naišao ni na jednu drugu indijsku školu joge koja ograničava čandra bedanu. Jogešvaranand Paramahamsa je čandra bedanu podučavao i sa antara i sa bahja kumbakom bez ograničenja. Slično, u tradiciji Svami Kuvalajanande prenosila se kao i ostale pranajame. Njegov učenik i saradnik M. L. Gharote opisuje čandra bedanu bez ograničenja.
Međutim, neophodno je da praktičarka čandra bedane razume da će njome istovremeno aktivirati sve funkcije povezane sa levom nozdrvom. Nije moguće aktivirati samo neke, a druge izostaviti. Čandra bedana aktivira parasimpatetički lanac (odmor i relaksacija), aferentne nervne struje (dolazne signale i introvernu ličnost – u ekstremnim slučajevima vodi ka uspavanoj naravi), desnu, intuitivnu moždanu hemisferu, anabolizam (izgradnju tkiva, hranjenje) i sintetišući / holistički / relativistički um (razvijajući predispoziciju da se prigrli više istina i nemogućnost viđenja samo jedne istine). S druge strane, suzbija ili slabi tendencije povezane sa desnom nozdrvom tj. simpatetički lanac (borba/bekstvo odgovor), eferentne nevne struje (odlazne signale i ekstrovertnost), levu moždanu hemisferu, katabolizam (razgradnju tkiva), i analitički/fundamentalistički um (ravijanje nadmoćnog naginjanja ka jednoj istini i nemogućnosti viđenja više istina).
Čandra bedana je veoma moćno oruđe, korisno onima koji su otvoreni, analitični, simpatetični, pod stresom ili A tip ličnosti kojem je potrebno uravnotežavanje sa svojstvima koja se vezuju za lunarnu kulturu drevne Indije kao što su izuzetne psihičke sposobnosti, duboka duhovnost, sposobnost dubokog meditiranja, zahvalnost na božanskom u svim bićima, obazrivost prema drugima, poniznost do granica samoodricanja itd.
Nemojte samostalno prepisivati sebi čandra bedanu. Nužno je da iskusan učitelj odredi da li je ova praksa ili pak surja bedana pogodna za vas, a izbor bi se mogao menjati prema godišnjem dobu i geografskoj lokaciji.
BENEFITI
Tokom trudnoće, čandra bedana je dobra pranajama zbog svojih osobina da neguje i hrani, zbog anaboličkog i ženskog svojstva. Snižava pitu i otklanja njome povezane poremećaje kao što su kiselost, čir i upale. Usled svog rashlađujućeg svojstva ova praksa je dobra tokom leta ili na toplim lokacijama. Takođe otklanja umor i smiruje um. Pošto ne zavisi od vrhunskog kvaliteta vazduha kao šitali i šitkari, važna je kao oruđe pri smanjivanju pite.
Stimuliše desnu hemisferu mozga i budi psihičke sposobnosti. Podiže empatiju i saosećajnost sa drugima. Čini nas intuitivnim, razvija holističke i integrativne tendencije našeg uma i omogućava nam da cenimo kompleksna umetnička ostvarenja i misticizam. Od pomoći je u slučajevima ekstremne ekstrovertnosti, odnosno ukoliko nismo svesni sopstvenih osećanja i ukoliko zavisimo od stalnih eksternih stimulacija. Od pomoći je pri meditaciji.
Čandra bedana aktivira Ida nadi, nadi kojim cirkuliše soma, nektar besmrtnosti. Aktivira parasimpatetički nervni sistem, što znači da je opuštajuća. Stoga može biti od koristi pri oslobađanju od hipertenzije. Može se koristiti za podizanje kundalinija i u tom slučaju se može kombinovati sa bastrikom, uđaji i kapalabatijem koje su sve zagrevajuće. S. S. Gosvami takođe preporučuje čandra bedanu u kombinaciji sa nauli za podizanje kundalinija.
KONTRAINDIKACIJE
Čandra bedanu ne bi trebalo da praktikujemo ukoliko patimo od depresije, letargije, učmalosti ili nedostatka motivacije. Nemojte je praktikovati zimi i u hladnim zemljama ili u visokim planinama. Nemojte je praktikovati ukoliko patite od pojačane kaphe i njome povezanih bolesti kao što su prehlada, grip, bronhitis, upala pluća i astma. Samo oni koji naginju Pingali i svim njome povezanim tendencijama treba da praktikuju čandra bedanu. Ne bi trebalo da se praktikuje kada se zahtevaju neverovatni fizički podvizi ili podvizi koji zahtevaju snagu volje. Na primer, neprikladna je za vojno osoblje tokom sukoba. Pošto je anabolička, nemojte je primenjivati ukoliko imate tendenciju ka gojaznosti i ukoliko želite da smršate. Nemojte praktikovati čandra bedanu ukoliko ste već previše introvertni i želite da postanete ekspresivniji. Nemojte je praktikovati ukoliko previše sumnjate u sebe i nemate osećaj kontrole nad sopstvenim životom.
Ukoliko praktikujući čandra bedanu primetite da somatizujete unutrašnje konflikte (tj. telesno proživljavate konflikte koji bi se bolje razrešili mentalnim razumevanjem i procesima sposznavanja) to bi mogla biti indikacija da se stane sa primenom ove tehnike i nastavi sa nadi šodanom.
TEHNIKA BEZ KUMBAKE
Budući da je metod sporog disanja, trodelni dvostrukouzlazni talas1 je osnovni disajni talas čandra bedane. Sedite u položaj za meditaciju i napravire šanka mudru od desne šake. Palcem zatvorite desnu nozdrvu i udahnite kroz levu. Zatim, zatvorite levu nozdrvu domalim i malim prstom i izdahnite kroz desnu. Ovo čini jednu rundu. Odmah potom ponovo zatvorite desnu nozdrvu i udahnite kroz levu. Još jednom zatvorite levu nozdrvu i izdahnite kroz desnu. Kod čandra bedane svaki udah se odvija kroz levu nozdrvu, a svaki izdah kroz desnu.
Počnite sa odnosom 1:1 i ponovite deset rundi ili koliko god vam je preporučio učitelj. Ukoliko se čandra bedana primenjuje u terapeutske svrhe, neka dužina izvođenja bude primerena redukovanju solarnih simptoma. Polako, bez ikakvog naprezanja i forsiranja, produžite odbrojavanje dok ne stignete do odnosa 30:30, odnosno 30 sekundi udaha i 30 sekundi izdaha. Potom smanjite udah na pola kako bi se postigao odnos 1:2. Odatle ponovo produžite odbrojavanje dok jedan ciklus ne dostigne 1 minut. Tokom čitavog ciklusa disanja, meditirajte na Mesec u središtu glave u predelu treće moždane komore, kao što se radi u lunarnom ciklusu nadi šodane. Ovaj metod koncentracije predlaže se u „Joga čudamani upanišadi“.
Ukoliko vam učitelj ne dodeli drugu mantru, koristite OM. OM je bezbednije koristiti nego vodenu biđu, Vam. Vam je bezbedno koristiti u konjukciji sa vatrenom biđom Ram u toku nadi šodane. Tokom čandra bedane verovatnoća da vas Vam dovede u kontakt sa nižim emocijama uma je prevelika: težiće da vas potčini vašim emotivnim potrebama. Koristeći OM umesto Vam, doći ćete u kontakt sa višim duhovnim umom. Po izboru, možete koristiti ištamantru vezanu za preferirani oblik božanstva.
Praktikovanjem čandra bedane tokom dužeg perioda, čak i bez kumbake, nužno je savetovanje obrazovanog učitelja koji mora motriti na znakove iritacije lunarnog nadija.
TEHNIKA SA KUMBAKOM
„Joga čudamani upanišada“ tvrdi da se tokom čandra bedane kumbaka mora držati što duže. U ovom slučaju je nadzor još potrebniji. Kada je postignut odnos 20:40, smanjite dužinu udaha na pola i dodajte unutrašnju kumbaku u odnosu 1:1:2. Novo odbrojavanje će u tom slučaju biti 10:10:20, odnosno 10 sekundi udah, 10 skundi unutrašnja kumbaka i 20 sekundi izdah. Produžite odbrojavanje dok ponovo ne dostigne jedan minut, a potom pređite na odnos 1:2:2. Odatle, sledeći isti metod, pređite na odnos 1:3:2 i na kraju 1:4:2. Iskusni praktičari su možda u mogućnosti da uvedu brojanje kao u nadi šodani, ali preporučuje se prethodno savetovanje sa iskusnim učiteljem.
U svrhe podizanja kundalinija ovaj metod se kombinuje sa drugim tehnikama kao što je nauli i bastrika, međutim ovo nije predmet ove knjige. Budite na oprezu kada su u pitanju simptomi iritacije lunarnog nadija kao što su hladnoća ili poremećaji povezani sa kaphom, sumnja u sebe, depresija, letargija, učmalost, niska motivacija, ekstremna introvertnost ili bilo koja vrsta ludosti. Kao i surja bedana, ovaj metod je veoma moćan i zahteva nadzor iskusnog učitelja.
Izvor: Pranayama, The Breath of Yoga, G. Maehle (2012)
