Ovaj tekst je nastao kao odgovor na poziv koleginice Sonje Ivanišević da napišem nešto o aštanga jogi kao vrsti joge. Ideja je bila da tekst bude informativan kako bi se napravila distinkcija između stilova joge za manje upućene i za početnike koji tek traže stil vežbanja za sebe. Međutim, danas nije jednostavno pisati o aštangi. Ne može se više aštanga predstavljati kao dinamičan stil joge sa uđaji disanjem, drišti tačkama, asanama i vinjasama, bez pomena o kultu ličnosti njenog tvorca i seksualnog nasilja unutar zajednice. S tim u vezi je trigger upozorenje na deo sadržaja koji sledi.
T. Krišnamačarja (Tirumalai Krishnamacharya, 1888-1989) se smatra ocem moderne posturalne joge. Bio je tradicionalno obrazovan, ali i moderan čovek. Igrao je polo sa Britancima, pratio rvanje i gimnastiku,posmatrao vojne vežbe, drugovao sa bodibilderima i mnogim ličnostima tadašnjeg života fizičke kulture kojoj je i sam pripadao. Posturalnu praksu joge je propagandom doveo u vezu sa zabavom. Joga tada nije bila praktikovana kao vid sporta sa publikom, ali Krišnamačarja ju je uveo upravo u takav kontekst. Čuven kao inovator, svojom kreativnošću je preoblikovao dotadašnju praksu joge i usmerio je putem onoga što danas poznajemo kao modernu praksu asana. Putovao je po Indiji, gradovima, selima i zabitima sa svojim učenicima koji bi demonstrirali vežbe dok bi on držao govore i predavanja. Ipak, mnogi detalji njegove biografije nisu transparentni niti hronološki logični. Njegovi biografi su na hagiografski način malo po malo dodavali začin koji je zamutio jasan pregled nekih ključnih događaja Krišnamačarjinog života. Tridesetih godina dvadesetog veka dobio je posao u Majsoru (Mysore). Bio je finansiran od strane države i imao svoju vežbaonicu, jogašalu (yogashala) u Džaganmohan palati, gde je otpočeo i njegov posao popularizacije joge. Takozvani ’Majsorski stil’ joge koji je Krišnamačarja razvio, sintetiza je brojnih uticaja indijske i evropske fizičke kulture ranog dvadesetog veka na inovacije i modernizacije unutar tradicije.
Svega tri Patanđalijeve joga sutre odnose se na asane, uz nagoveštavaj (sthira sukham asanam) da se u asanama meditira ili radi pranajama. Znači da nema kretanja i da se poze dugo zadržavaju. Vinjasa (vinyasa) sistem, odnosno joga pokreta, je razvijan u Majsoru upravo u Krišnamačarjino vreme. Danas se vinjasa definiše kao sistem disanja i kretanja. Pozdrav Suncu (Surya Namaskar) je primer vežbe vinjasa sistema. Drugi primer bila bi Aštanga vinjasa joga (ashtanga vinyasa yoga) čijim se tvorcem smatra Šri K. Patabi Džojs (Sri K. Pattabhi Jois, 1915-2009), jedan od učenika Krišnamačarje. Međutim, pozdrav Suncu i joga, tada u vreme nastajanja vinjasa sistema i prvih Krišnamačarjinih godina u Majsoru, nisu bili smatrani komponentama iste prakse. Pozdrav Suncu potiče iz prakse tadašnje fizičke kulture i bodibildinga, dok nauli krija, primera radi, spada među standardne bodibilderske poze (tzv. Maksalding H vežba). Sinteza fizičke kuture i joge ilustruje Krišnamačarjino inovatorsko praćenje društvenih prilika tog vremena i trendova koji su tada bili u povoju.
Istorija aštanga vinjasa joge ima svoje zvanične (prema Patabi Džojsu) i nezvanične verzije. Zvanična istorija poziva se na spis pod nazivom Joga kurunta (Yoga Kurunta). Po Džojsu, Joga kurunta u potpunosti opisuje asane, vinjase i njihovo sekvenciranje sa ’skokovima’ (jump back i jump through). Spis je navodno sam Krišnamačarja pronašao u biblioteci u Kalkuti, a prema jednoj verziji priče Patabi Džojs je prisustvovao tom otkriću. Zabeležen na palminom listu, spis su ubrzo nakon otkrivanja pojeli mravi. Istorijsko postojanje ovoga spisa, naučna istraživanja trenutno ne mogu dokazati. Naziv ’ashtanga vinyasa’ javlja se tek ’70ih, kada prvi vežbači sa zapada počinju da pristižu u Majsor u većem broju. Razlog je bio isticanje razlike između Patanđalijeve aštanga joge koja počinje sa jamama i nijamama (yama, niyama). Do tada je Patabi Džojs svoj sistem nazivao jednostavno ’asanama’.
Među prvim zapadnjacima su pretežno bili evropljani, a ubrzo su prispeli i vežbači američkog porekla. Bio je to kraj ’60ih, a Indija je bila atraktivna hipi destinacija uz tadašnje društveno-istorijske prilike. Polovinom ’70ih aštanga vinjasa počinje da putuje na zapad, a sa njome i Patabi Džojs. Prvo Južna Amerika, a zatim Sjedinjene Države. Stvar je počela da se širi. Popularnost aštange je rasla eksponencijalno i isto tako je rastao broj onih vežbača koji putuju u Majsor ne bi li pili vodu s izvora. Posmatrati sa kakvom predanošću su neki od ovih važbača izvodili asane povezujući ih vinjasama sa lakoćom je veoma impresivno.
U to vreme pa sve do 2003. časovi su se odvijali u Džojsovoj porodičnoj kući, odnosno sedištu KPJAYI (Krishna Pattabhi Jois Ashtanga Yoga Insitute) i jogašali koja je mogla da primi svega 12 učenika. Oni bi pristizali rano izjutra i čekali svoj red i slobodno mesto smenjujući se u vremenskom rasponu od nekoliko sati. Mnogi od ovih učenika i učenica svoju praksu su proširili i na podučavanje. Godišnji dolasci i višemesečni boravci u Majsoru davali su vežbačima kredibilitet, dok bi im sam Patabi Džojs ’autorizacijama’ davao blagoslov za dalje prenošenje znanja i podučavanje aštanga vinjasa joge. Međutim, jednom data autorizacija, mogla je biti i oduzeta, a sa njome i blagoslov za dalje podučavanje. Ovakav razvoj događaja doveo je do vrlo jasne stratifikacije među učenicima. Autorizovani učenici, sada učitelji, bili su u prilici da grade svoje karijere, koje su prerastale u veoma unosne biznise. Kako je u Majsoru rastao broj vežbača, tako su rasle i cene pohađanja časova. Kako su rasle cene časova, tako su rasle i cene autorizacija. Razmere dažbina su se brzo povećavale i umnožavale.
Sistem dodeljivanja i oduzimanja autorizacija bio je s početka krajnje manjkav, i uz blage diferencijacije takav je i ostao. Početkom ’90ih otpočelo je Džojsovo paušalno deljenje blagoslova, da bi početkom 2000ih sticanje autorizacije postalo formalnije i bilo uslovljeno redovnim godišnjim posetama Majsoru i određenim performativnim sposobnostima u oblasti asana. Oduzimanje autorizacije bio je još manje jasan proces, ali svakako su mu podlegali svi oni koji su gubili redovnost posete Majsoru usled najrazličitijih životnih okolnosti kao što su mogla biti npr. budžetska i vremenska ograničenja pojedinaca. Sticanje autorizacije iziskivalo je pre svega vreme i novac za posete Majsoru. Autorizacija u KPJAYI nikada nije bila uslovljena poznavanjem anatomije, biomehanike, filozofije, etike ili istorije joge, sanskrita, pranajame ili meditacije i metodologije podučavanja. Od autorizovanih učenika bilo je očekivano da znanje prenose po sistemu parampara, odnosno onako kako su ga sticali i neodstupajući od onoga što se smatra tradicijom. Zanimljivo je primetiti da su po ovom pitanju često stariji učitelji manje rigidni i rigorozni od mlađih, odnosno onih koji vreme u Majsoru počinju da provode od ’90ih pa naovamo.
Prema tradiciji, prenošenje znanja se između ostalog odvijalo i kroz fizičke asistencije i nameštanja u asanama. Učitelj bi učeniku ili učenici svojim telom pomagao da zauzme određenu asanu. Korišćenjem svog tela učitelj biva u stalnom fizičkom kontaktu sa učenikom. Učitelj pri tome koristi svoje šake, ruke, noge i druge delove tela. Problem često nastane kod drugih delova tela. Tako je bilo i u slučaju Patabi Džojsa. Prema objektivnim načinima definisanja seksualnog uznemiravanja/napastvovanja, asistencije Patabi Džojsa itekako potpadaju u kategoriju istog (za više informacija pogledati Sexual Misconduct Policy, Yoga Alliance). O tome svedoče fotografije i video materijali, a sada konačno i žrtve koje su progovorile. Nakon decenija govorkanja, ova tema počela je jasno i glasno da se adresira tek 2018. u jednom od talasa #metoo kampanje pokrenute na društvenim mrežama. Imena koja stoje uz ove refleksije su tu da osvetle jedan mračan deo istorije aštanga vinjasa joge: Karen Rain, Jubilee Cooke, Kim Haegele Labidi, Diane Bruni, Michelle Bouvier, Charlotte Clews, Tracy Hodgeman, Kathy Elder, Nicola Tiburzi… Pored seksualnog nasilja, Džojs je fizičko nasilje je vršio i nad ženama i nad muškarcima. Brojne su anegdote o povredama koje variraju od lomljenja kostiju do kidanja mišićnih vlakana.
Za jogičku subkulturu seksualno nasilje i fizičko nasilje nisu novost. Uprkos pozivanju na svu navodnu jogičku etiku jama (ahimsa, satya, asteya, bramacharya, aparigraha), gotovo da ne postoji stil ili pravac joge čija zajednica je ostala imuna na zloupotrebu poverenja i pozicije moći od strane onih koji je zauzimaju. Kundalini, Iyengar, Bikram, Sivananda, Satyananda, Jivamukti su svi redom primeri jogičkih zajednica kojima je bez izuzetka promaklo da reše pitanje bezbednosti i odnosa moći unutar zajednice. Jogičke zajednice ne postoje u vakumu izolovane od društva i društvenih prilika. Naprotiv, one uvek reflektuju društvene vrednosti date kulture u okviru datog političko-istorijskog trenutka.
„Vežbaj i sve dolazi“ – čuvena Džojsova fraza imala je skoro magijsku moć da osujeti sva pitanja, potpitanja, propitivanja, komentare, primedbe, prigovore i kritike koje bi neko od učenika mogao da pokrene. U atmosferi tišine uz harizmu, njegova moć je pupila, a učenici i učenice podlegale suptilnijem ’timarenju’ koje je vodilo krajnjem najnesuptilnijem seksualnom uznemiravanju odnosno nasilju. Kultivisanje tišine kao jedne od najosnovnijih vrednosti prakse bilo je osnovni preduslov za omogućavanje, sprovođenje i institucionalizaciju nasilja. Okretanje glave i skretanje pogleda je prva od reakcija koja ukazuje na mehanizme kontrole grupe, dok zanemarivanje ’neprikladnog’ ponašanja učitelja, vodi grupu ka kolektivnom disociranju od najneposrednije realnosti. Praksa svedena na asane i dnevnu disciplinu, pokazala se nepotentnom izvan tih okvira. Kolektivna odgovornost i solidarnosti grupe sa pojedincem je ono što nije prošlo test izdržljivosti.
Aštanga vinjasa joga može biti zarazno privlačna. Njen potencijal je upravo u tome da se menja i prilagođava, a ne da u praksi ostaje netaknuta držeći se konstrukta (izmišljene) tradicije. Mnogo je pojedinačnih učitelja, prvobitnih Džojsovih učenika, koji su odavno krenuli nekim drugim stazama u svom radu i podučavanju, nudeći nešto više od onoga što je sam Džojs imao da ponudi. A sve je više onih mlađih koji počinju da se ograđuju od zajednice koja je svojim ćutanjem zataškavala i omogućavala nepravdu i nasilje. Širom sveta se Džojsove slike skidaju sa zidova jogašala i studija joge. Veličanje i glorifikacija nasilnika nije dobrodošla u prostorima koji drže do osećaja bezbednosti svojih vežbača. Revidira se odnos prema ’tradiciji’ i njenom tvorcu. Revidiraju se asistencije konkretnih asana koje su očigledno bile razvijane kako bi Džojs lakše napastvovao svoje žrtve. Zajednica uviđa ograničenja koncepta odvajanja učenja od učitelja, lika od dela. Otpočeo je novi proces reintegracije i čišćenje prakse od onoga što ju je podrivalo, a to je pokloništvo Džojsu i mesto koje mu je dato kao tvorcu prakse, kao i mesto čitave porodice Džojs koja je sada glavni nosilac veoma kompromitovanog, ali profitabilnog biznisa, slave i bogatstva. Odavno je otpočeo posao traženja odgovora na pitanje zašto dolazi do povreda u jogi? Zašto dolazi do zloupotrebe pozicije moći? Kako čitavu grupu suočiti sa strukturalnom odgovornošću zbog nasilja izvršenog nad pojedinačim pripadnicama? Da li je navodna spiritualna zrelost praćena jednakim emotivnim sazrevanjem učitelja? Da li zaista želimo da stičemo i usvajamo znanja od majstora koji je i nasilnik? Koja je vrednost tih znanja u relaciji sa kolateralnom štetom neetičkog podučavanja? Koliko žrtava nasilja je prihvatljivo? Šta je harizma i čemu služi? Kako uživati u praksi i tradiciji znajući da među nama ima onih kojima je ta ista praksa donela patnju i bol? Kako razvijati način podučavanja koji služi vežbačima koji joj se okreću upravo sa namerom oporavljanja od traumatičnih iskustava? Kako problematizovati poštovanje nametnute hijerarhije kao vida društvene kontrole? Kako pokrenuti kolektivni proces preuzimanja odgovornosti, umesto problematizovanja odbacivanja pojedinačne lične odgovornosti unutar grupe, usled slabosti zajedničkog imenitelja ’zajednice’?
Pisati o aštanga vinjasa jogi danas nije jednostavno. Zanemarivanjem dinamike odnosa učitelja i učenika, učenika/ca koji govore i ne govore o nasilju, prikriva se onaj deo istorije prakse koji vrišti da više ne bude u mraku. To su sporne tačke. Nije više sporno da li koristiti blok i kaiš, hvatati palac ili se oslanjati o potkolenicu u trikonasani, da li raditi drugu seriju, ako prva nije savladana itd. Takođe nije sporno da je praksa za neke ljude moćna pokretačka alatka samoosnaženja. Nije sporno da praksa približno jednako razvija i snagu i fleksibilnost, samostalnost vežbača, i da kroz disciplinu brže daje određene fizičke rezultate. Sve to pada u senku onoga što je zaista suštinski važno. Mehanizam manipulacije kojom čitava grupa ljudi biva odsečena od sopstvene realnosti i podleže indoktriniranom veličanju lika i dela nasilnika, negiranjem onog očiglednog i tihom samoobmanom, jeste odlika dinamike odnosa unutar kulta.
Prakse podučavanja joge u vremenu prevazilaženja tradicionalnosti sve se više kreću u smeru razmene iskustava odnosno razmene znanja baziranog na iskustvu praktičara, a ne nužno znanja stečenog zvanjem. Time se uzajamno uvažavanje praktikanata dovodi u rang uzajamnosti koja je tradicionalno vezivana za odnos učenika i učitelja, gde je učitelj bio taj koji daje, a učenik onaj koji prima znanje. Odnos koji u post-tradicionalno vreme dobija na značaju jeste odnos koji se gradi između savežbača odnosno pojedinaca koji vežbaju zajedno unutar grupe ili grupa koje funkcionišu nezavisno jedna od druge, ili pak pojedinaca koji vežbaju u intimi svoga doma. Na taj način oživljava autoritet savežbača, koji se za razliku od autoriteta učitelja karakteriše horizontalnošću unutar grupe bilo da se razmena odvija u realnom fizičkom prostoru ili prostoru društvenih mreža. Jednostavna razmena iskustava među savežbačima postaje način učenja. Svaka razmena praktičnog znanja između savežbača, pojedinca približava autoritetu koji postoji unutar njega samog. Taj unutrašnji autoritet nosi neprikosnovenu vrednost. Post-tradicionalnost podučavanja u praksi pokazuje potencijal izgradnje bezbednosnog mehanizma koji grupu i pojedince čuva od opasnosti formiranja pozicija moći za učitelja. Autoritet učitelja sam po sebi nije nužno problematičan ukoliko podrazumeva razvijenu etiku podučavanja kada se oslanja na autoritet znanja. U ovoj praksi učitelj je samo neko ko ima više iskustva koje može da podeli sa svojim savežbačima. Autoritet znanja nije isto što i autoritet učitelja, te nosilac znanja nije nužno autoritarna osoba. Novim tendencijama prakse moderne posturalne joge (prema studiji T. Wildcroft), autoritet učitelja biva odmenjen autoritetom savežbača koji biva upotpunjen sosptvenim autoritetom pojedinca.
Mirela Đurić
No Gods, No Gurus
———————————–
[1] White, D. G. 2014. The Yoga Sutra of Patanjali: A Biography
[2] Singleton, M. 2010. Telo joge: poreklo moderne posturalne prakse
[4] Wildcroft, T. 2020. Post-Lineage Yoga: From Guru To #metoo