U hodu reflektujem šta je to što sam htela da odredim kao pravac kretanja kroz kreiranje novog koncepta za radionice asistencija. Prebacila sam fokus na dodir kao jezik komunikacije, napustila ideju o korektivnim asistencijama uz koju zapravo nikada nisam ni prijanjala. Davnih dana napustila sam ideju o ma kakvom „nameštanju“ u položaje. Što bi rekao jedan prijatelj, sve je to starudija. Zapravo sve to nije ni bilo deo mog asistiranja poslednjih godina. Trebalo mi je neko vreme da to iskorenim, ali ne samo vreme, nego i prostor za novu praksu.
Ideja o „nežnim aistencijama“ jeste bila deo moje prakse. Definitivno ću zadržati ideju „nežnosti.“ Ali ideja „asistencije“ se promenila i kroz dodir biva redefinisana. Veze sa starim su se izgubile. Dodir je ono što me povezuje sa novim. Dodir je neophodna nužnost čija je uloga da spreči gubitke. Gubitke u vidu istrebljivanja fizičkog kontakta iz joge. Dodir je tu u službi da ukaže poštovanje telesnoj autonomiji individue. Ne da je naruši. Dodir je tu da da. Ne da uzme.
Empirijski je deo prakse asistiranja stao na ideji da asistencija treba da koriguje položaj. Ovo ukazuje na stav da nešto sa položajem ne valja. Što implicitno znači da se negde greši, možda da se negde gubi geometrijsko poravnanje u izvedbi položaja. Drugi tovar asistencija su one koje navodno „produbljuju“ položaj. To su one ozloglašene koje nekada povređuju.
Eliminisanjem fizičkog kontakta, nećemo eliminisati probleme fizičkog povređivanja ili uznemiravanja koje god prirode.
Ima mišljenja koja ne pozdravljaju asistencije i ne smatraju ih sasvim dobrodošlim jer premeštaju fokus ka spolja. Njih poštujem. I sama volim da putujem unutra. Sama.
Ipak, čas joge je mesto socijalne interakcije. U kontekstu časa joge, dodir je u službi te interakcije, ne samo neverbalne instrukcije ili smernice. Kao prava podrška i asistencija, dodir ima zadatak da nas uputi i upozna sa sopstvenom agensnošću i agensnošću drugih. Ako traumu, povredu, stres, frustraciju, konfuziju ili patnju opišemo kao gubitak agensnosti, kreiranje prostora za agensnost podrazumeva određen način asistiranja koji vežbačima i praktičarkama joge pruža mogućnost izbora i samostalnog odlučivanja.
Ps: Walter na radionici nikoga nije dirao, a da pre toga nije pitao:
– May I touch you?
– Do you need help?
To je sada standard i među starim učiteljima.
Mirela Đurić