U srednjevekovnom tekstu o jogi poznatom kao Yoga Vasista, Ramu je upitao otac zašto ima toliko poteškoća sa sopstvenim umom i telom. Potištenog pogleda i potonulog izraza , Rama odgovara:
Moje srce je počelo da preispituje: šta je sreća i može li se naći u stalno promenljivim objektima ovoga sveta? Sva stvorenja se radjaju da bi na kraju umirala i umiru da bi se rodila ponovo. Ne mogu da zapazim nikakvo značenje u ovom nestalnom fenomenu…
Nepovezana stvorenja se povežu i um stvori vezu izmedju njih. Sve na ovom svetu zavisi od uma i nečijeg stava. Um je nestvaran. Ne može se spoznati. Ali , mi smo začarani njime. Ovo je patnja.
Kralj, koji je takodje prisustvovao razgovoru izmedju Rame i njegovog oca, govori kako je Ramina percepcija uslovljenosti koren problema.
Kada su sveci, ministri i zajednica čuli ovu razmenu, istog trenutka su prestali da rade i postali su potpuno mirni. U Raminim gorućim pitanjima prepoznali su i sopstvene sumnje, strahove i nesporazume. Kraljevska porodica, gradjani, životinje, konji u štalama i muzičari svi su zanemeli slušajući Ramino izlaganje koje je taklo i njihove najdublje strahove, nade i želje.
Kako se odnositi prema urodjenoj patnji koju nose ljudska bića?
Joga ne samo da počinje u sadašnjem trenutku (atha) već počinje i prepoznavanjem patnje, stresa, nezadovoljstva koji su karakteristični i vezani za svakodnevna iskustva. Ova patnja se javlja u središtu srca kao otrov.
Patabi Džois je opisuje ovako:
„U joga šastrama je rečeno da Bog (istina, mir, ljubav, sreća…) prebiva u srcu u formi svetla, ali ovo svetlo je prekriveno tamom šest otrova: kama, krodha, moha, lobha, matsarya i mada. To su želje, ljutnja, iluzija, pohlepa, zavist i lenjost.“
Ne samo da Rama artikuliše univerzalnu istinu ljudske patnje, nego i kralj odgovara na iznenadjujuć način. Ne pitajući Ramu da dalje objasni svoje nezadovoljstvo, on opisuje Ramin problem kao grešku u percepciji.
Ne radi se o tome da je Rama u iluziji, već da je sludjen sopstvenom iluzijom.
Njegova patnja nije problem, već on ne vidi svoju patnju kao izvor mudrosti i puta ka umirenju. Radije nego da tretira svoj bol kao problem, nešto što treba ukloniti, kralj predlaže da je bol pokazatelj da se put pred njim otvara.
Kralj definiše put joge kao spoznaju bola i nezadovoljstva i dok to radi služi se potpunim prihvatanjem kao početnom tačkom putanje.
Na isti način Patabi Džois opisuje neprijatelje srca i faktore koji stvaraju patnju. On upućuje na centar tela i na dah govoreći da put počinje u srcu i umu pored svih patnji i bola. Jezikom bhakti joge , rečeno je da lek za simptome počinje ljubavlju. To nije neka personalna ljubav u smislu new age senzitivnosti, već impersonalna snaga ljubavi koja leči prožimajući isprekidane, slomljene delove čoveka.
Neki nivo nezadovoljstva privlači nas jogi, kako god je to opisano ili rečeno, svesno ili ne, i taj izraz nezadovoljstva je poseban za svakog. Odgovor nije u borbi, već u prihvatanju i ljubavi.
Mi kao ljudi čeznemo da budemo povezani sa prirodom stvari na smisleniji način i da budemo uzemljeni u ideji većoj od nas samih. Šta učimo o svom karakteru kada smo pritisnuti istinom promene, nestalnosti, prolaznosti i patnje?
Prevela: Ivana Grujić
Izvor: „The inner tradition of yoga – a guide to yoga philosophy for the contemporary practitioner“ by Michael Stone
