Joga podrazumeva filozofiju koja ima potencijal da stvori vibrantno telo i um.
Aštanga joga, kada se vežba u korektnom maniru, postepeno vodi paktičara ka razvoju svog punog potencijala , na svim nivoima – fizičkom, psihološkom i duhovnom.
Kroz tehnike pravilnog disanja (ujjayi pranajama), položaja (asana) i mesta usmeravanja pogleda i pažnje (drishti), zadobijamo kontrolu nad čulima i duboku svesnost o samima sebi.
Održavajući disciplinu redovno , moguće je zadobiti stabilnost uma i tela.
Ali, vežbači sa zapada uvidjaju, često nerado, da joga nije eliminisala neke od psiholoških iskrivljenja, kao što su anksioznost, strahovi i neuroze. To nije lako priznati. Ušli smo u jogu i nastavili da vežbamo jer smo verovali u oslobadjajuće tekstove, učitelje, tehnike i prakse. Ali, kako vreme prolazi, vidimo da ta praksa ostavlja dosta toga neotkrivenog.
Kako to da smo razvili tako fleksibilno i snažno telo, iskusili meditativna stanja ili napredne pranajame, a naše duboko ukorenjene loše navike i misli nismo dotakli?
Mnogi vežbači čak priznaju da periode intenzivnog vežbanja mogu pratiti periodi konfuzije, depresije i anksioznosti. Vrativši se sa seminara ponovo suočeni sa opstankom i egzistencijom koja se bazira na odnosima, daleko su od balansa.
Za većinu nas, kroz svet odnosa i relacija upoznajemo se sa sopstvenim najdubljim obrazcima funkcinisanja. U skladu sa ovim, joga se dešava u sagledavanju navika i odnosa kroz koje živimo, koji formiraju prvu stepenicu joge.
Kako naše vežbanje sazreva, trebalo bi da smo više u skladu sa svetom i drugima, a manje zaokupljeni sobom.
Aštanga joga doslovno znači osam grana, koje podržavaju jedna drugu.
1. Jame (spoljašnja ograničenja): jasan odnos prema svetu.
Pet je praksi ovde:
Ahimsa (nenasilje, nepovredjivanje)
Satya (istinoljubivost, poštenje)
Asteya (ne krasti, ne uzimati ono što je tudje)
Brahmacharya (pametno korišćenje energije)
Aparigraha (ne akumulirati bespotrebno, ne biti gramziv)
2. Nijame (unutrašnja ograničenja): lični principi koji kultivišu uvide.
Saucha (čistoća)
Santosha (zadovoljstvo, ispunjenje)
Tapas (disciplina, strpljenje)
Svadhyaya (kontemplacija, samoproučavanje)
Isvara Pranidhana (devocija, predanost idealu čiste svesti)
3. Asana (položaji): kultivacija duboke fizičke i psihološke stabilnosti, lakoće u umu, dahu i telu
4. Pranajama (disajne i energetske tehnike): posmatranje i relaksacija svih aspekata disanja, dovodjenje u sklad prirodnih tokova procesa uma i tela, kroz umirenje disanja.
5. Pratijahara (povlačenje čula): spontano okretanje čula ka unutra, kako se svesnost internalizuje.
6. Dharana (koncentracija, meditacija) : usmerena pažnja na jednom objektu (zvuk, dah, senzacije u telu) dok polje svesti ne postane singularno i fokusirano.
7. Djana (apsorpcija): koncentracija se produbljuje do tačke gde se subjekat i objekat razlažu i pretapaju.
8. Samadi (integracija): održano iskustvo koncentracije, pri kojem se dešava kompletna integracija subjekta i objekta i otkriva se čista svest kao nedualna stvarnost.
Neki učitelji sugerišu da su prve četiri grane eksterne a poslednje četiri interne. Drugi kažu da ako vežbamo prve četiri grane disciplinovano i predano, ostale grane se dešavaju sponatno. Ali, to nije tradicionalni pristup.
Balansirana praksa je simultano istraživanje svih osam grana i one se medjusbno dopunjuju.
Pri savremenoj jogi, uglavnom odmah polazimo od treće grane, sa vežbanjem asana, i moguće završavamo sa debalansiranom praksom, koja nema koren. Ukorenjenje prakse se dešava na početku sa etičkim principima, koje osam grana sugerišu.
Problemi današnjice – nasilje, pohlepa, bes, nefleksibilnost, netrpeljivost – su u korenu problem percepcije i svesti.
Promene su moguće na nivou ljudskih odnosa, a ne na individualnom uspehu i postignuću. Etički principi koje predlažu jame i nijame su osnova prakse, one sugerišu način na koji možemo da funkcionišemo uz punu svest akcija tela, govora i uma. Principi nenasilja, istine, pametnog korišćenja energije kojom raspolažemo, negramzivosti … se odnose na iskreno ispitivanje i transformaciju naših akcija i interpersonalnih odnosa.
Kada naša praksa ne bi otišla dalje od prvog stepenika – jama – i dalje bismo iskusili velike benefite, kao i naši bližnji. Bili bismo senzitivniji, ljubazniji i u balansu sa sopstvenim unutrašnjim sadržajima, kao i u odgovoru koji šaljemo drugima.
Ivana
